Žan Pijaže je jedan od najpoznatijih psihologa čiji rad i dalje ima ogroman uticaj u polju pedagogije i razvojne psihologije. Njegova teorija o etapama kognitivnog razvoja deteta do dan-danas se koristi kao temelj za razumevanje kako deca razvijaju misaone procese. Ova teorija nije samo teoretska osnova već pruža i praktične smernice za obrazovanje i vaspitanje. Razumevanje Pijažeove teorije omogućuje roditeljima, vaspitačima i učiteljima da bolje razumeju kako deca uče, rastu i razmišljaju.
Senzomotorna faza (0-2 godine)
Senzomotorna faza obuhvata period od rođenja deteta do njegove druge godine. Tokom ove faze, deca uče o svetu oko sebe pomoću svojih čula i pokreta. Osnovna karakteristika ove faze je razvoj objektnog postojanja, tj. sposobnosti deteta da shvati da objekti i dalje postoje i kada nisu u neposrednom vidnom polju. U ranim mesecima, deca ispitivaju okolinu kroz direktnu senzornu interakciju, poput sisanja, pogleda i dodira.
Gradualno, bebe počinju da razvijaju motornu koordinaciju i sposobnost manipuliranja predmetima, što dovodi do važnih otkrića kao što su slučajni uzročno-posledični odnosi. Na primer, dete koje slučajno uštapće igračku i shvata da se igračka kreće počinje to da ponavlja, naučivši tako koncept uzroka i posledice. Na kraju senzomotorne faze, deca razvijaju simboličko mišljenje što im omogućava da se igraju “praveći se” i koriste jezik kao sredstvo za reprezentaciju sveta.
Preoperacionalna faza (2-7 godina)
Preoperacionalna faza se odvija između druge i sedme godine detetovog života. Karakteriše je brz razvoj jezika i simbolizma, te početak imaginativne igre. Deca u ovoj fazi koriste simbole kako bi reprezentovala ljude, mesta i događaje. Ipak, Pijaže tvrdi da deca u ovoj fazi još uvek nisu sposobna da razumeju koncepte kao što su kauzalnost, vreme, upoređivanje ili empatiju na isti način kao odrasli.
Jedan od ključnih elemenata preoperacionalne faze je egocentrizam, tj. tendencija dece da vide stvari isključivo iz svoje perspektive. To ih često dovodi do nesporazuma jer ne mogu pretpostaviti da drugi ljudi mogu imati drugačiji pogled na situaciju. Zato se često događa da dete misli da se drugi ljudi oko njega bave samo njegovim interesima i potrebama.
Animizam je još jedna karakteristika ove faze, gde dete pridaje ljudske karakteristike neživim objektima. Na primer, dete može verovati da se igračka oseća tužno ili da je sunce srećno. Preoperacionalno razmišljanje obuhvata i simboličku igru, gde deca koriste predmete, ljude ili situacije kako bi se pretvarala, igrala uloge i istraživala svoje okruženje.
Konkretno-operacionalna faza (7-11 godina)
U konkretno-operacionalnoj fazi, koja traje od oko sedme do jedanaeste godine, deca počinju da razvijaju logičke misaone procese, ali su i dalje usredsređena na konkretne predmete i događaje. U ovoj fazi deca postaju sposobna da organizuju stvari u kategorije ili serije, shvataju koncept očuvanja, tj. da količina ili količina nečega ostaje ista iako se njegov spoljašnji izgled promeni, kao i koncept reverzibilnosti tj. razumevanje da se neke akcije mogu poništiti vraćanjem na prethodno stanje.
Važan napredak u misaonim procesima je sposobnost declassifikacije, odnosno sposobnost da se jedan skup objekata razdeli na više podskupova na osnovu različitih karakteristika. Ovo pokazuje da dete počinje da misli logički i da razvija rane forme apstraktnog razmišljanja. Međutim, deca su i dalje ograničena na konkretno razmišljanje i imaju poteškoća sa apstraktnim razmišljanjem koje se očekuje u sledećoj, formalno-operacionalnoj fazi.
Formalno-operacionalna faza (11 godina i starije)
Poslednja faza, formalno-operacionalna, obuhvata period od jedanaeste godine pa nadalje, kada deca razvijaju sposobnost apstraktnog mišljenja i rešavanja problema. U ovoj fazi, mladi ljudi postaju sposobni da misle o hipotetičkim situacijama, razumeju apstraktne koncepte kao što su pravda ili sloboda, i koriste logiku za rešavanje problema. Ova sposobnost omogućava im da razmišljaju o mogućnostima, predviđaju ishode i razvijaju teorije.
Formalno-operacionalno razmišljanje takođe uključuje sposobnost kritičkog mišljenja i evaluacije. Mladi ljudi u ovoj fazi počinju da postavljaju pitanja, da analiziraju i procenjuju argumente, te da razvijaju sopstvene ideje. Oni su takođe sposobni da razumeju i koriste apstraktne matematičke i naučne koncepte, što im omogućava da se bave kompleksnijim intelektualnim zadacima.
Osim toga, formalno-operacionalna faza donosi i razvoj moralnog razmišljanja. Mladi ljudi u ovoj dobi počinju da razmatraju moralna pitanja na kompleksniji način, uzimajući u obzir pravila, zakone i etičke principe. Oni razvijaju sposobnost da vide stvari iz više perspektiva i da razumeju složenost moralnih dilema.
Pijažeov doprinos razumevanju kognitivnog razvoja deteta ne može se prenaglasiti. Njegova teorija pruža okvir za razumevanje kako deca razmišljaju u različitim fazama svog razvoja, i ima praktičnu primenu u obrazovanju i vaspitanju. Kroz bolje razumevanje etapa kognitivnog razvoja, roditelji i obrazovni radnici mogu bolje pristupiti potrebama dece u svakoj fazi, čime se doprinosi njihovom sveobuhvatnom razvoju i učenju.
U zaključku, Žan Pijažeov rad ostaje fundamentalan u polju pedagogije i razvojne psihologije, dajući neophodne smernice za razumevanje i podsticanje razvoja dece na svim nivoima.