Kada se suočimo sa gubitkom, bez obzira da li je u pitanju smrt voljene osobe, kraj veze ili gubitak posla, naše telo i um prolaze kroz složen proces emocionalnog zaceljenja. Psiholozi često govore o “pet faza tugovanja”, modelu koji je uvela Elisabeth Kübler-Ross u svojoj knjizi “On Death and Dying” iz 1969. godine. Ove faze nisu striktni koraci koje svi rade redom; one su više orijentiri ili tipične reakcije koje ljudi mogu iskusiti tokom tugovanja. Poznavanje ovih faza može pomoći pojedincima da bolje shvate svoja osećanja i da pronađu načine da se nose sa gubitkom.
Faza 1: Poricanje
Prva faza tugovanja obično se manifestuje kroz poricanje. Kada smo suočeni sa gubitkom, naš prvi instinkt može biti da verujemo da se to zapravo nije desilo. Poricanje je mehanizam preživljavanja koji nam omogućava da ublažimo iznenadni šok. Tokom ove faze, često postoji osećaj utrnulosti ili disocijacije od stvarnosti.
Poricanje služi kao privremeni odbrambeni mehanizam koji nam daje vreme da postepeno apsorbujemo bolnu istinu. Vremenom, kako postajemo sve svestniji realnosti situacije, poricanje počinje da se razgrađuje i praćeno je drugim emocijama koje se pojavljuju kako se približavamo sledećoj fazi.
Faza 2: Bes
U drugoj fazi, emocije koje su bile pod kontrolom za vreme poricanja počinju da izlaze na površinu. Bes može biti uperen prema drugim osobama, kao što su lekari koji nisu mogli da izleče našu voljenu osobu, prema višoj sili ili čak prema samoj osobi koja nas je napustila. Bes može biti logičan ili potpuno iracionalan, ali je ključno da se prepozna kao normalan deo tugovanja.
Dozvoljavanje sebi da osećate bes, ne pokušavajući da ga potiskujete, je važan korak ka zaceljenju. Ipak, kako bismo se kretali napred, moramo pronaći načine da kanališemo bes na konstruktivne načine, a da pritom ne naštetimo sebi ili drugima.
Faza 3: Pregovaranje
Nakon besa, možda ćemo se okrenuti pokušajima da promenimo stvari koje više ne možemo kontrolisati. U fazi pregovaranja često se pojavljuju “da sam samo” ili “šta ako” misli. Možda ćemo početi da pregovaramo sa višom silom, obećavajući da ćemo biti bolji ljudi ako nam se vrati ono što smo izgubili, ili možda maštamo o tome da se vratimo u prošlost i promenimo događaje koji su doveli do gubitka.
Bitno je shvatiti da ovo pregovaranje neće doneti naš gubitak nazad, ali je prirodno da pokušamo pronaći način da se nosimo sa intenzivnim osećanjima koja se javljaju. Kako i ova faza napreduje, nacionalna priroda naše situacije postaje još jasnija i mi polako ulazimo u sledeći korak procesa.
Faza 4: Depresija
Kako realnost gubitka postaje sve prisutnija, možemo se suočiti sa dubokom tugom ili depresijom. Ovo nije znak mentalne bolesti, već odgovarajući odgovor na veliki gubitak. Emocije mogu uključivati duboku žalost, osećaj usamljenosti i očaj. Moguće je iskusiti promene u apetitu, problem sa spavanjem ili generalan osećaj apatije prema životu.
Depresija može biti preplavljujuća, ali je važno se setiti da je to ključni korak u procesu lečenja. Tokom ove faze, prihvatanje pomoći od drugih ljudi, bilo da je u pitanju profesionalni terapeut ili emotivna podrška prijatelja i porodice, može biti od velike vrednosti.
Faza 5: Prihvatanje
Poslednja faza nije nužno osećanje sreće ili zaboravljanje, već dolazak do mira sa gubitkom. Prihvatanje znači razumeti i prihvatiti činjenicu da je naš život promenjen i da moramo nastaviti dalje. U ovoj fazi može doći do novih prilika za rast, pronalaženja smisla i dubljeg povezivanja sa drugima.
Prihvatanje ne dolazi odjednom i može zahtevati dugotrajan rad na sebi. Međutim, dozvoljavanje sebi da doživite ovo finalno oslobađanje od tuge može dovesti do obnovljenog smisla za svrhu i novih početaka.
Proces tugovanja je veoma individualan i svi ga prolaze na svoj način. Neki ljudi mogu da iskuse sve faze u različitim periodima ili čak da ih preskoče. Takođe je moguće da se neko više puta vraća u neku od prethodnih faza pre nego što konačno dođe do prihvatanja. Važno je priznati da nema pravog ili pogrešnog načina da se tuguje i da svaka osoba treba da dozvoli sebi da tuguje na način koji joj najviše odgovara.
Dok se krećemo kroz ove faze, možemo da naučimo mnogo o sebi, o našim kvalitetima i o našoj sposobnosti da se suprotstavimo izazovima. Tuga može biti putovanje koje nas vodi do dubokog samorazumevanja i emocionalnog rasta.
Ukoliko se proces tugovanja čini previše teškim ili ukoliko osećate da se ne možete samostalno nositi sa svojim emocijama, potraga za profesionalnom pomoći može biti veoma koristan korak. Psihoterapeuti i savetnici specijalizovani za rad sa tugovanjem i gubitkom mogu pružiti potrebnu podršku, pravac i strategije nošenja sa tugom.
Ključno je biti strpljiv prema sebi i dozvoliti sebi vreme koje je potrebno za zaceljenje. Postoji uobičajena zabluda da tugovanje traje “određeno vreme”, ali stvarnost je da za svakog pojedinca proces varira – za neke može trajati mesece, dok za druge može potrajati i godinama.
Podsećanje na to da je gubitak prirodni deo života takođe može pomoći da se pronađe mir. Svako od nas će u nekom trenutku doživeti gubitak, i pronalaženje zajedništva u toj činjenici može pomoći da se osjeti manja usamljenost u svojoj boli.
Na kraju, iako gubitak može trajno promeniti pejzaž naših života, on takođe može biti katalizator za stvaranje nove stvarnosti u kojoj pronalazimo snagu, otpornost i mogućnost da cijenimo svakodnevne momente radosti i zahvalnosti. Tuga nas uči o vrednosti onoga što smo imali, ali i o neizbežnosti da idemo napred s ljubavlju i sećanjima koja ostaju u nama.