Kada se govori o pažnji i problemima u koncentraciji, često se pominju termini ADD i ADHD. Međutim, mnogi ljudi nisu sigurni u to šta ove skraćenice zaista znače i u čemu je razlika između njih. Da bismo to razjasnili, neophodno je detaljno razumeti ove poremećaje koje karakterišu slični, ali ipak različiti simptomi i izazovi sa kojima se suočavaju osobe koje ih imaju.
Šta je ADD?
ADD, ili Attention Deficit Disorder, je stariji termin koji se koristio za opisivanje osoba sa problemima u pažnji i koncentraciji, ali bez izraženih simptoma hiperaktivnosti. Ovaj termin se više ne koristi u zvaničnoj medicinskoj dijagnostici, ali je još uvek prisutan u svakodnevnom govoru. Osobe sa simptomima ADD-a uglavnom imaju teškoće sa održavanjem pažnje, mogu lako da se “zapetljaju” u svojim mislima i često su sklone zaboravljanju. Razlike u moždanoj funkciji ometaju njihovu sposobnost da ostaju fokusirane i organizovane, što može da prouzrokuje različite probleme u školi, na poslu i u međuljudskim odnosima.
Šta je ADHD?
ADHD, ili Attention Deficit Hyperactivity Disorder, je trenutni medicinski termin koji se koristi za osobe koje imaju problema sa pažnjom, ali se isto tako bore i sa hiperaktivnošću i impulzivnošću. Simptomi ADHD-a su kompleksniji, jer pored problema sa koncentracijom, uključuju i prekomernu aktivnost i problematično upravljanje impulsima. Osobe sa ADHD-om često pokazuju simptome kao što su nemir, teškoće u čekanju reda, prekidanje drugih, nesposobnost da se sedi mirno, i često delovanje bez razmišljanja o posledicama. ADHD se češće dijagnosticira u djetinjstvu, a simptomi mogu da traju i u odrasloj dobi.
Razlike u Dijagnostici i Tretmanu
Iako ADD više nije zvanična dijagnoza, razlike u pristupu i tretmanu osoba sa poremećajima pažnje su još uvek bitne. Tradicionalno, osobe sa ADD simptomatologijom – odnosno, inatentivni tip ADHD-a – mogu imati koristi od strukturisanijeg okruženja, tehnika upravljanja vremenom i prilagođenih strategija učenja. S druge strane, osobe sa ADHD-om, koje takođe pokazuju hiperaktivnost i impulsivnost, možda će zahtevati različite strategije, kao što su fizička aktivnost, psihostimulansi i bihevioralna terapija za upravljanje impulsivnim ponašanjem.Takođe, u procesu dijagnostikovanja, lekari koriste standardizovane skale i kriterijume iz DSM-5 (Dijagnostički i statistički priručnik mentalnih poremećaja, peto izdanje) da bi utvrdili prisustvo ADHD-a i odredili kog je tipa. Nadalje, dijagnoza ADHD-a može zahtevati detaljnu medicinsku, psihološku i obrazovnu evaluaciju da se isključe drugi mogući uzroci simptoma.Kada je reč o tretmanu, osim već pomenutih psihostimulansa kao što su metilfenidat i amfetamini, postoje i nefarmakološki tretmani. Behaviouralna terapija, organizacioni trening i savetovanje mogu biti ključni u pomaganju osoba sa ADHD-om da bolje funkcionisu u svakodnevnom životu. Porodično savetovanje takođe može biti korisno kako bi se roditelji i braća i sestre naučili kako najbolje da podrže člana porodice sa ADHD-om.
Iako su ADD i ADHD termini koji se često mešaju, oni opisuju stanja sa jasno razlikovanim karakteristikama – iako može doći do preklapanja simptoma. Sa promenama u medicinskoj klasifikaciji, ADD je zamenjen terminom ADHD i sada se smatra zastarelim. Ipak, razumevanje različitih aspekata ovih poremećaja je ključno za pravilno prepoznavanje i pružanje odgovarajuće pomoći osobama koje imaju ove izazove u svom životu. Pristupi tretmanu moraju biti individualizovani i često multidisciplinarni, uključujući medicinske, obrazovne i psihosocijalne intervencije.
Na kraju, vredno je napomenuti da osobe sa ADD ili ADHD poremećajima imaju i mnoge pozitivne osobine, kao što su kreativnost, entuzijazam i sposobnost da vide “širu sliku”. Pružanjem odgovarajuće podrške i razumevanja, ove osobe mogu postići izuzetne stvari i voditi ispunjen i uspešan život.