Razumijevanje drugog stadijuma Eriksone psihosocijalne teorije razvoja – period autonomije naspram osjećaja stida i sumnje, predstavlja ključni element u psihičkom razumijevanju formiranja ličnosti u ranom detinjstvu. Eriks Erikson, psiholog i psihoterapeut poznat po svojoj teoriji osam faza psiho-socijalnog razvoja osoba, naglašava da svaka faza prati specifičnu krizu ili izazov na koju treba dati odgovor. Osnovno načelo Eriksonovog pristupa je da socijalni faktori igraju glavnu ulogu u formiranju ličnosti.
Druga faza, koja se odvija otprilike između drugog i trećeg/četvrtog rođendana deteta, obuhvata period u kojem dete razvija svoj osećaj lične kontrole i autonomije. Suočena sa novim izazovima, kao što su učenje o odlascima u toalet, prehranjivanju ili oblačenju, deca procenjuju svoje sposobnosti i donose zaključke o svojim ličnim kompetencijama i nezavisnosti.
Bitka za autonomiju
U “bitki” za autonomiju, dete stiče sve više samopouzdanja kroz postavljanje i dostizanje ciljeva. Ovo može uključivati razne aktivnosti kao što je izbor hrane, igračaka, odabir odeće, te izražavanje volje i postavljanje granica. Roditelji i njihovi stilovi vaspitanja igraju izuzetno važnu ulogu u tom procesu. Podržavajući i ohrabrujući roditelji omogućavaju detetu da razvije osećaj inicijative i samostalnosti, što doprinosi razvoju autonomije. S druge strane, prezaštitnički ili kritični roditelji mogu izazvati razvoj osjećaja stida i sumnje u sposobnosti deteta.
Ova dinamika je ključna jer pruža detetu temelj na kojem se gradi samopouzdanje i sigurnost u vlastite sposobnosti. Pohvale i priznanje za mala postignuća su od suštinskog značaja, jer detetu pružaju osećaj postignuća i samostalnosti. Ukoliko dete uspeva da prevaziđe ovaj psihosocijalni izazov, formiraće temelj za snažan osećaj autonomije koji će mu pomoći da napreduje kroz preostale faze Eriksone teorije.
Utemeljenje granica i samokontrole
Granice su neophodne kako bi se detetu pomoglo da razlikuje šta je prihvatljivo a što nije, kao i u učenju o kontrolisanju svojih impulsa. Bitno je da roditelji postave jasna očekivanja i dosledno ih primenjuju, ali i da se detetu dozvoli određeni nivo fleksibilnosti unutar tih granica da samostalno donosi odluke. Na taj način, deca uče da postavljaju i poštuju granice, što je osnovni aspekt za razvoj samokontrole i kasnije, u koliko postignu uravnoteženost, za uspešno funkcionisanje unutar šireg društva.
Bitno je napomenuti da preterano strogi ili nasumično postavljeni kriterijumi, koji detetu ne daju priliku da istražuje i pravi greške, mogu dovesti do razvoja nesigurnosti i zavisnosti od drugih. Osnovna ideja je da se stvori okruženje u kojem dete može izraziti svoju autonomiju ali u okvirima koja su propisana i bezbedna.
Prevazilaženje stida i sumnje
Na drugom kraju spektra, ukoliko se dete suoči sa prevelikim količinama kritike, izolacije ili čak podsmehivanja, može razviti duboko ukorenjeno osećanje stida i sumnje u sopstvene sposobnosti. Ove emocije mogu biti obeshrabrujuće i mogu ostaviti dugotrajne posledice u razvijanju detetovog samopoštovanja i želje za samostalnim delovanjem. Da bi se prevazišlo ovo, neophodno je da roditelji i staratelji stvaraju pozitivno okruženje koje će omogućiti detetu da pravi greške i da iz njih uči, bez straha od kritike ili osude.
Uspostavljanje dijaloga sa detetom, gde se ohrabruje izražavanje emocija i misli, ključno je za prevazilaženje prepreka koje se pojavljuju tokom ovog razvojnog perioda. Kada se dete oseća sigurnim da ispolji svoju individualnost i da bude prihvaćeno takvo kakvo jeste, veće su šanse da će razviti pozitivnu zamisao o sebi i svojim mogućnostima.
Autonomija naspram stida i sumnje je faza koja postavlja temelje za sve buduće etape psihosocijalnog razvoja prema Eriksone teoriji. Prema tome, pristup kojim se pruža podrška, ohrabrenje i prihvatanje, neophodan je za zdrav razvoj detetove ličnosti i sposobnosti da se adaptira na složene životne izazove.
U zaključku, druga psihosocijalna faza, prema Eriksonevoj teoriji, ključna je za formiranje osnovnih stavova deteta prema sebi i svetu oko sebe. Roditelji i negovatelji imaju ulogu da pruže neophodnu podršku kako bi dete uspešno postiglo autonomiju, dok istovremeno postavljaju temelje za zdrav osjećaj samo-identiteta i osposobljenost da se suoči sa budućim izazovima. Autonomija naspram stida i sumnje je proces koji zahteva pažnju i razumevanje u cilju stvaranja snažnog i samopouzdanog pojedinca.