Privrženost oblikuje temelj osobine koje definišu naše interakcije sa drugima, od najranijih dana života pa sve do odraslog doba. Psiholozi su detaljno proučavali kako ljudi razvijaju različite stilove privrženosti i kako oni utiču na međuljudske odnose. Ovaj članak će obraditi četiri osnovna tipa privrženosti koja karakterišu ljudske veze, počev od ranog detinjstva pa sve do odnosa među odraslima.
Teorija privrženosti
Teorija privrženosti prvi put je razvijena od strane psihologa Johna Bowlbyja tokom 1950-ih i 1960-ih godina. Bowlby je verovao da je privrženost između deteta i njegovih roditelja ključna za preživljavanje i razvoj. Na temelju Bowlbyjevih radova, Mary Ainsworth, drugi istaknuti psiholog, proširila je teoriju privrženosti i uvela metodu poznatu kao “Situacija stranca”, koja je služila za klasifikaciju različitih stilova privrženosti kod dece.
Suvremeni psiholozi saglasni su da ovi rani oblici privrženosti mogu imati značajan uticaj na to kako ljudi grade i održavaju interpersonalne odnose u odrasloj dobi. Uticaj ranih odnosa sa roditeljima i/ili starateljima se ogleda kroz četiri glavna tipa privrženosti: siguran, izbegavajući, ambivalentan (ili anksiozni) i dezorganizovan.
Siguran tip privrženosti
Siguran tip privrženosti karakteriše stabilnost i sigurnost. Osobe sa sigurnim stilom privrženosti veruju da su vredne ljubavi i da su drugi ljudi uglavnom pouzdani i dobronamerni. Kao deca, oni pokazuju uzrujanost kada se roditelj udalji ali i radost kada se roditelj vrati. U odrasloj dobi, osobe sa sigurnim stilom privrženosti sposobne su za izgradnju dubokih i dugoročnih odnosa, pokazuju empatiju prema partnerima i imaju sposobnost da se nose sa konfliktima na zdrav i konstruktivan način.
Osobe sa sigurnim stilom privrženosti često su bolje prilagođene, zadovoljnije svojim vezama i manje sklonije psihičkim problemima. Oni takođe pokazuju veću emocionalnu inteligenciju i bolje socijalne veštine, što doprinosi kvaliteti njihovih međuljudskih veza.
Izbegavajući tip privrženosti
Izbegavajući tip privrženosti se razvija kada dete doživi da su njegovi roditelji hladni ili da odbijaju njegovu potrebu za bliskošću. Takva deca često nauče da se oslone na sebe i mogu se prividno delovati kao da su nezavisna. Međutim, njihovo izbegavanje bliskosti može biti odbrambeni mehanizam koji je razvijen kako bi se zaštitili od osećaja odbacivanja.
Kod odraslih, izbegavajući tip privrženosti se manifestuje kroz problematične odnose sa drugima. Ove osobe mogu imeti problema sa poverenjem, približavanjem, i mogu izbegavati intimnost iz straha od zavisnosti ili gubitka nezavisnosti. U konfliktnim situacijama, osobe sa izbegavajućim tipom privrženosti sklonije su povlačenju i distanciranju, umesto suočavanju i rešavanju problema.
Ambivalentan (anksiozni) tip privrženosti
Ambivalentan ili anksiozni tip privrženosti često je rezultat nepredvidivog i nekonzistentnog roditeljskog odgovora na potrebe deteta. Dece koja pokazuju ambivalentan stil privrženosti mogu biti izrazito zavisna od roditelja i pokazivati veliku uznemirenost kada su razdvojena od njih, ali mogu takođe pokazati ljutnju kada se roditelj vrati.
U odrasloj dobi, osobe sa ambivalentnim stilom privrženosti često osećaju veliku anksioznost u svojim romantičnim odnosima, bojeći se odbacivanja i preterano zavisne od potvrde. Oni mogu smatrati da su njihovi partneri nedovoljno dostupni i skloni su čestom proveravanju i traženju pažnje kako bi umirili svoje strahove.
Dezorganizovan tip privrženosti
Dezorganizovan tip privrženosti se najčešće javlja kod dece koja su doživela ekstremnu traumu ili zanemarivanje. U ovim slučajevima, roditelj ili staratelj može biti izvor straha i sigurnosti u isto vreme, što stvara konfuziju i konfliktne osjećaje u detetu. Kao rezultat, deca sa dezorganizovanim stilom privrženosti često imaju problema sa regulacijom emocija i mogu se ponašati na nepredvidive i često destruktivne načine.
U odrasloj dobi, osobe sa dezorganizovanim tipom privrženosti mogu imati ozbiljne teškoće u izgradnji stabilnih i zdravih odnosa. Oni često pokazuju konfliktne i ambivalentne reakcije u odnosima, što može uključivati oscilovanje između potrebe za bliskošću i straha od nje. Ove osobe mogu takođe imati problema sa samopoštovanjem, povjerenjem u druge i sklone su ka emocionalnoj nestabilnosti.
Razumevanje ovih različitih tipova privrženosti može biti ključno u shvatanju kako se oblikuju i razvijaju naši međuljudski odnosi. Sposobnost prepoznavanja i razumevanja sopstvenog stila privrženosti može pomoći u poboljšanju ličnih odnosa, kao i u radu na emocionalnom rastu i razvoju. Iako stilovi privrženosti formirani u detinjstvu mogu imati dugotrajan uticaj, važno je naglasiti da ljudi mogu raditi na sebi i razvijati zdravije stilove privrženosti kroz terapiju, samorazumevanje i lični razvoj.
U konačnici, teorija privrženosti nam pruža uvid u to kako naše rane životne iskustva oblikuju način na koji se povezujemo s drugima, ali takođe naglašava da imamo sposobnost da rastemo i mijenjamo se kroz cijeli život. Razumevanjem i radom na našim stilovima privrženosti, možemo težiti ka zdravijim i ispunjenijim odnosima kako sa sobom, tako i sa drugima.