Izbegavajući poremećaj ličnosti jedan je od složenijih problematičnih oblika ponašanja, karakterisan preteranom osetljivošću na negativnu kritiku i odbacivanje, te jakom potrebom za izolacijom. Ljudi koji boluju od ovog poremećaja često se povlače u sebe iz straha od neodobravanja i odbijanja. Takav obrazac ponašanja može ozbiljno uticati na sposobnost osobe da ostvari i održava lične odnose i funkcioniše u svakodnevnom životu. Ovaj članak će pokušati da razloži osnovne simptome, uzroke i mogućnosti lečenja izbegavajućeg poremećaja ličnosti.
Šta je izbegavajući poremećaj ličnosti?
Izbegavajući poremećaj ličnosti je tip poremećaja ličnosti karakterističan po trajnom obrazcu inhibicije u socijalnim situacijama, osećajima neadekvatnosti i preosetljivosti na negativne procene. Osobe sa ovim poremećajem vide svet kao preteći i neprijateljski nastrojen, a sebe smatraju društveno nesposobnima ili neprivlačnima. Iz tog razloga, ti ljudi će često izbegavati socijalne situacije, čak i ako im je zaista stalo do uključivanja i uspostavljanja bliskih odnosa s drugima.
Simptomi i dijagnostikovanje
Da bi se postavila dijagnoza izbegavajućeg poremećaja ličnosti, potrebno je da osoba iskaže određene simptome koji mogu inkludirati:
- Izraženu zaziranje od aktivnosti koje uključuju znatnu međuljudsku interakciju, zbog straha od kritike, odbijanja ili poniženja
- Neće se upustiti u nove odnose sa ljudima osim ako nije sigurna da će biti prihvaćena bez negativnih kritika
- Pokazuje zadržanost u intimnim odnosima iz straha da će biti ismejana ili osramoćena
- Preokupiranost je kritikom ili odbacivanjem u socijalnim situacijama
- Neadekvatno se oseća u društvenim situacijama, percepirajući sebe kao društveno nekompetentnu, osobu bez lične privlačnosti ili inferiornu u odnosu na druge
- Često je nevoljna da se upusti u nove stvari ili rizikuje lične aktivnosti zbog straha od neuspeha, srama ili poniženja.
Da bi se dijagnoza potvrdila, simptomi ne smiju biti posledica drugog psihičkog poremećaja ili fizičkog stanja. Kao i kod mnogih psihičkih poremećaja, dijagnostikovanje izbegavajućeg poremećaja ličnosti zahteva temeljito procenjivanje od strane kvalifikovanog stručnjaka.
Uzroci i rizični faktori
Iako tačni uzroci izbegavajućeg poremećaja ličnosti nisu potpuno poznati, smatra se da se razvija kroz kombinaciju genetskih, psiholoških i socijalnih faktora. Genetika može igrati ulogu, posebno ako je u porodičnoj anamnezi prisutan sličan ili isti poremećaj. Traumatska iskustva iz detinjstva, kao što su zanemarivanje ili zlostavljanje, mogu takođe doprineti formiranju ovog poremećaja.
Društveni faktori, uključujući odbacivanje od vršnjaka ili preterano kritično roditeljsko ponašanje, mogu takođe biti okidači razvoja ovakvog oblika poremećaja ličnosti. Osobe koje su previše zaštićene ili izolovane tokom rane mladosti takođe mogu razviti veću osetljivost na kritiku i odbacivanje.
Strategije lečenja
Lečenje izbegavajućeg poremećaja ličnosti može podrazumevati kombinaciju psihoterapije i, u nekim slučajevima, medikamentozno lečenje. Kognitivno-bihevioralna terapija (CBT) smatra se efikasnom u obradi i modifikaciji negativnih obrazaca mišljenja i ponašanja. Cilj je naučiti osobu kako da prepozna i ospori negativne misli o sebi i svojim socijalnim sposobnostima.
Terapija bi takođe trebala pomoći u razvijanju veština socijalne interakcije i povećanju tolerancije na situacije koje izazivaju anksioznost. U nekim slučajevima, lekovi protiv anksioznosti ili antidepresivi mogu biti korisni u kontroli simptoma, ali oni ne rešavaju osnovne probleme koji dovode do poremećaja.
Gradualna izloženost socijalnim situacijama može pomoći u smanjenju anksioznosti i poboljšanju međuljudskih veština. Grupna terapija može takođe biti korisna, jer pruža priliku da se uspostave društveni kontekti u kontrolisanim uslovima. Sve ove strategije lečenja zahtevaju dugački period i strpljenje, kako od osobe sa poremećajem, tako i od terapeuta.
Zaključno, iako je izbegavajući poremećaj ličnosti izazovan za lečenje, postoji mnogo strategija koje mogu pomoći osobama da prevaziđu prepreke koje im ovaj poremećaj postavlja. Kroz psihoterapiju, potencijalno uz podršku medikamenata i podrške bliskih osoba, moguće je postići znatan napredak u prevazilaženju simptoma i poboljšanju kvaliteta života.
Izbegavajući poremećaj ličnosti može biti duboko paralizujuće za one koji se s njim suočavaju, ali razumevanje, strpljenje i profesionalna pomoć mogu značajno poboljšati situaciju. Ključ uspeha leži u pravovremenoj dijagnozi, razvijanju strategija suočavanja i radu na kreiranju zdravih međuljudskih odnosa. Iako put ka oporavku može biti dug i težak, uz odgovarajuću podršku i strategije, moguće je postići velike promene u percepciji sebe i svojih socijalnih veština, otvarajući vrata ka srećnijem i ispunjenijem životu.