Naš mozak je neverovatno sposoban kada je u pitanju prilagođavanje na nove situacije i sredine. Ovaj proces je poznat kao navikavanje (habituacija) i igra ključnu ulogu u tome kako doživljavamo i reagujemo na svet oko nas. U psihologiji, habituacija je definisana kao smanjenje reakcije na ponavljani podražaj nakon što smo ga doživeli više puta. U ovom članku, razmotrićemo kako habituacija funkcioniše u psihologiji i kako može da utiče na lične i međuljudske odnose.
Šta je habituacija?
Habituacija je jedan od osnovnih procesa učenja i prilagođavanja. Radi se o smanjenju bioloških, emocionalnih ili intelektualnih reakcija na povratne podražaje koji se redovno ponavljaju. Naprimer, kada prvi put čujemo buku, naša reakcija je obično jaka. Međutim, ako se ta buka redovno ponavlja i shvatimo da nam ne predstavlja opasnost ili nije bitna za naše trenutne aktivnosti, reakcija na nju počinje da jenjava.
Kroz proces habituacije, naš mozak ‘uči’ da ignorise stvari koje su konstantne i predvidive. To nam pomaže da se fokusiramo na nove i potencijalno važne podražaje – ono što bi moglo biti izvor nečega novog ili nečega što zahteva našu akciju.
Navedite neke primere habituacije iz svakodnevnog života
Habituacija je prisutna u mnogim situacijama u svakodnevnom životu. Na primer, ljudi koji se sele u bučnu gradsku četvrt vremenom se naviknu na stalnu buku saobraćaja. Isto tako, ako redovno nosimo sat na ruci, posle nekog vremena ne osećamo njegovo prisustvo. Habituacija se dešava i u našim ukusima za hranu, modne preference i slično. Kada redovno konzumiramo određenu hranu ili nosimo određenu vrstu odeće, naše uživanje ili interesovanje može vremenom da opadne.
Baš kao što se navikavamo na spoljne podražaje, tako se navikavamo i na ponašanje ljudi oko nas. Ako partner stalno izražava određenu crtu ponašanja, može doći do habituacije, gde više ne reagujemo snažno na to kao što smo možda učinili na početku veze. Ovo može imati različite implikacije na dinamiku odnosa.
Habituacija u odnosima
U odnosima, habituacija može igrati dvostruku ulogu – kako pozitivnu tako i negativnu. Pozitivno, navikavanje na partnerove manje poželjne navike može voditi prema stabilnosti i osećaju komfora. S druge strane, naša tendencija da se naviknemo na pozitivne aspekte veze može umanjiti njihovu vrednost i uzbuđenje koje donose. Kada se naviknemo na ljubav, pažnju i brigu partnera, možemo početi to uzimati zdravo za gotovo, što može dovesti do nezadovoljstva ili traganja za nečim ‘novim i svežim’.
Održavanje svežine u vezi zahteva napor i svesnost oba partnera da ne dozvole habituaciju da umanji vrednost njihovog zajedništva. To uključuje stalno iskazivanje zahvalnosti, praktikovanje novih zajedničkih aktivnosti i podržavanje međusobnog rasta i razvoja. Na ovaj način, parovi mogu smanjiti efekte habituacije i održati svoju vezu živom i zanimljivom.
U zaključku, habituacija je prirodan psihološki proces koji nam pomaže da se prilagodimo i ostanemo fokusirani na ono što je zaista važno. Ipak, trebamo biti svesni načina na koji habituacija može uticati na naše odnose i naći načine da je prevaziđemo radi očuvanja bogatstva i dubine naših međuljudskih veza.